„...Od svih bića koja je Bog stvorio, zmija je bila najveštija, ali i najlukavija. Jednog sunčanog popodneva, obratila se ženi: „Zašto ne jedete plodove sa stabala u Rajskom vrtu?“ „O, jedemo ih!“, odvratila je žena. „Samo ne diramo voće koje nam je Bog zabranio. Ako ga pojedemo, umrećemo.“ „Nećete“, prosiktala je zmija. „Ako ga probate, postaćete moćni kao sam Bog!“ Žena je bila oduševljena ovim rečima. Otišla je do drveta poznanja dobra i zla, i posmatrala zrele, mirišljave plodove. Oklevala je, a zatim se odvažila, ubrala i zagrizla primamljivu voćku. U međuvremenu, naišao je i Adam, i žena mu je ponudila jabuku. Odjednom, sve se promenilo! Čim je zagrizao plod, Adam je zapanjeno pogledao ženu kraj sebe. Istog časa, oboje su shvatili da su nagi i osetili su stid. Brzo su uzeli smokvine lisotve da bi pokrili svoju golotinju. Dok su tako postiđeni i zbunjeni stajali jedno kraj drugog, oglasio se Bog. ... „Prokleti bili! Od danas, ti ćeš, čoveče, morati da se znojiš i mukotrpno da radiš da bi ubrao ove plodove koji su bili namenjeni tebi. A ti ćeš, ženo...“