Dvanaesti vek na Balkanu bio je sve drugo samo ne period mira. Nije mogla da se sastavi ni godina a da Vizantinci sa juga ili Ugri sa severa nisu pokušali da osvoje državu srpskih župana ili da je koriste kao bojno polje za svoje razmirice. Između čeića i nakovnja, Srbi su uporno održavali svoju, kakvu-takvu, samostalnost. Što oružjem, što pregovorima, uspevali su da otklone opasnosti koje su ih vrebale sa svakom promenom vladara u susednim državama. Ali, ni Srbija nije bila imuna na dinastičke borbe. Potomci velikog župana Vukana iscrpljivali su zemlju svojim isterivanjem prava na vlast. To je dovelo do toga da su srpske zemlje (Raška, Zahumlje, Travunija i Zeta) ostajale vazali Vizantije, bez izgleda da se oslobode ropskih obaveza. Pošto župan Tihomir, naslednik velikog župana Dese, nije pokazivao ambicije da izbavi zemlju iz okova Vizantijskog carstva, mladi Stefan Nemanja je po povratku iz Duklje, u kojoj je proveo mladost, silom preuzeo titulu i vođstvo nad Srbima. Neustrašiv i obrazovan, vodio je uspešne bitke i proširio svoju državu. Ognjem i mačem, ali i uz diplomatsku poniznost kada je situacija to zahtevala, Stefan Nemanja vratio je Srbiji položaj najjače države u središtu Balkana... Nemanja i Ana su u svojim poznim godinama izrodili još troje dece. Prvi se rodio Rastko, 1174. godine (prema nekim izvorima, 1169) u mestu Deževa, kraj stare prestonice Rasa, u blizini današnjeg Novog Pazara. Mali Rastko naprečac je postao dvorski mezimac. Po prirodi veseo, bistar i radoznao, mali princ provodio je bezbrižno detinjstvo u drzštvu dvorjana koji su se utrkivali ko će mu pre ugoditi. Ni dolazak dve sestrice, čija imena isotrija, nažalost, nije upamtila, nije umanjio beskrajnu ljubav koju su Rastku davali svi, a pre svega, njegovi otac i majka...